Да је Србија окупирана и зауздана, то знамо,
барем ми који нисмо заробљени гледањем ,,Академије дебелих'', турских серија и
информативног програма којим управљају плаћени војници медијског ратовања.
У дану када је двоје Срба УБИЈЕНО на Косову и Метохији главне
теме су куртини преговори и муртини разговори. У данима када 80 људи дневно
остаје без посла труби се о Данима Скадарлије и београдском летњем туризму,
анализира се ко је чекао у реду, а ко ушао преко реда да америчкој амбасадорки
честита национални празник. У години у којој се навршава један век од почетка
балканских ратова - од власти оболели амерички потрчко, не стидећи се својих
седих власи, одлази на ,,самит'' како би пружио руку убици српске нејачи,
трговцу људским органима, озлоглашеном терористи.
Када све ово прочита или одгледа просечни српски реципијент,
пожељно је да то доживи као ,,нову реалност на терену'', не дешава се никакво
таласање у његовој обамрлој свести и ликвидираној савести. Ако, пак, за
тренутак и покуша да сабере два и два, неће успети – јер ће га одмах
избомбардовати рекламе о повољним кеш кредитима, о попусту у хрватским
трговинским ланцима или о турским летовалиштима која су достижни рај на земљи, као што је џенет на небу.
Онда човек, бежећи од политике и немилосрдне пропаганде,
пожели да прочита нешто иоле нормално и прошета се до области образовања.
Да се не лажемо, просвета је у Србији на најнижем нивоу откад
се мери ниво здравог разума. И то није све, тенденција даљег унижавања је
неприкосновена. Показали су то тестови за полагање ,,мале матуре'', показала је
то болоњска надоградња високог школства, показују то афере и инциденти који
,,прослављају'' ученике и наставнике по жутој штампи.
Али, требало би да постоји барем у програму и садржају
образовања једна аутономна, стручна, неинструментализована оаза. Наука то не
прижељкује, већ захтева. Како политички комесари у фотељама управитеља
просветом одговарају на овај једноставан и суштински важан захтев? Тако што по
налогу својих главних органа стручност, професионалност и право на научну
аутономност гурају на маргине, а своје дневнопартијске идеологије и
антиинтелектуалне ,,реформе'' намећу по опробаним рецептима.
Дођосмо тако до пријемног испита на Филозофском факултету у
Нишу.
Филозофски факултет, макар због свог имена, треба да образује
будуће носиоце важних занимања у друштвеној/социјалној сфери. Од Сократа, преко
Платона и Аристотела, преко средњовековних и нововековних филозофа па до
данашњих дана, од таквих се људи очекује да буду независни интелектуалци и
страствени промишљаоци и трудбеници у борби за истину и правду.
Шта дочекује на првом кораку младе људе који су одлучили да
крену овим поштовања вредним путем?
Дочекује их пријемни испит и тест опште информисаности. На
Катедри за филозофију Филозофског факултета у Нишу тест опште информисаности у
јуну 2012. године имао је 20 питања. Да почнемо од краја, то јест од 20.
питања. У 20. питању од будућег бруцоша се тражи да одговори које библијске
градове у наслову помиње нови хит Јелене Карлеуше!
У нормалним приликама би се рецимо питало ко је написао роман
,,Дневник о Чарнојевићу'', или ко је режирао филм ,,Соларис'', или које године
је подигнута Ајфелова кула и сл. Међутим, уместо знања и интелектуалне радозналости,
тражи се конзумација кича најгоре врсте. Шта да очекујемо од других установа и
институција када се на училишту са овако светлим именом потврђује тријумф
тривијалности.
Секуларни свештеници који опстају деценијама мењајући само
своја радна одела и качећи на ревер час значку са петокраком, час са шајкачом,
час значку са звездицама Европске уније – не спавају ни ових дана, јер их је
бесмртни вођа одавно научио да их ништа не сне изненадити. Не сме их изненадити
ни група људи које нису успели да елиминишу са друштвене сцене, иако су за те
потребе искористили неколицину својих ,,демократских'' метода. У садејству
бескрупулозних медија, чиновничког апарата и страним новцем купљених
политиканата и ,,експерата'' већ се дуже време прави једноумна творевина, у
којој свако ко се дрзне да мисли и говори другачије од прописаног заслужује да
осети оштрице неоинквизиције.
Први пут откако је парламентаризма у Србији десило се да у
парламенту нема ниједне националне опције. Националним опцијама су на изборима
гласови покрадени и сада је западним пријатељима свеједно ко ће саставити
владу. Али постоји велико али! Двери су овога пута некако оборене испод
цензуса, али следећег пута им се не сме доволити да буду ни близу цензуса. У ствари,
најбоље би било просто их забранити.
Забрана политичких неистомишљеника тешко се уклапа у слику
,,демократије и права на различитост''. Зато треба кренути широким захватом и
уједати изокола и на прескоке, створити медијску слику о нетрпељивости, клерофашизму,
о опасности коју Двери значе за грађанско друштво и цивилизовани поредак.
Старамајке са Сорошевог буџета имају прилику да поучавају у ударним
телевизијским терминима, Чанак и Шутановац упозоравају преко штампе, српско
правосуђе се гуши у стручној реформисаности.
Питате се какве везе сад све ово има са нашим образовањем и
нашом просветом. Е па нажалост, на
велику жалост, има! Вратимо се на поменути тест опште информисаности који је
дочекао младе људе на Катедри за филозофију Филозофског факултета у Нишу.
Да не би неко помислио да сам мало претерао, шесто питање са
теста преносим у целости.
6. Недавно забрањена
десничарска организација зове се:
А) Двери
Б) Образ
В) 1389.
У својој књизи ,,Дух самопорицања'' професор Мило Ломпар је
описао методе титоистичког апарата, који невешто преобучен у проевропску
униформу делује без престанка. Човека
разлике треба прећутати, оспорити га тако као појаву, онемогућити му да
постоји или, друкчије речено, натерати га да не постоји.
То су пре недавно одржаних избора покушали да учине са
Дверима, преко диригованих анкета и намештених агенцијских анализа. Показало
се, међутим, да је скоро 200.000 људи у Србији остало нескувано, необухваћено
лонцем и поклопцем. Рођена је критична маса, после доста година.
Сада пропагандни службеници средњег ранга имају задатак да
поправе делимични неуспех. Не либе се да се послуже и универзитетом. Шта се
овим хтело постићи.
Прво, хтели су да дискредитују Двери доводећи их у везу са појмом
,,забрањене организације'' (што треба да створи асоцијације о нечему
непожељном, опасном, анархичном). Друго, хтели су да оспоре диференцираност
Двери као легитимног политичког покрета који је учествовао на изборима од
организација које имају другачије циљеве и начине деловања. Треће, користећи
појам ,,десничарска'' покушавају да у свести ,,пожељне масе'' (пожељне јер је
производ њихове пропаганде) активирају одбојност према појмовима ,,десно'' и
,,десничарско''. Ево и зашто.
Већ дуги низ година
српском народу се намеће једна вештачка подела – на лево и десно. Таква подела
у политици превазиђена је и напуштена у већини савремених вишепартијских
система. У Србији се она потеже с времена на време и то увек по истом принципу
и за исту потребу. Наиме, лево се представља као модерно, напредно,
наднационално, европско, социјално праведно, мирољубиво итд. Довољно је, дакле,
рећи да си лево оријентисан и да постанеш друштвено прихватљив и узоран. То су
нам у пракси показали декларисани левичари: СПС, ЈУЛ, ДС, ЛДП и други. Као да
уопште није важно што је њихово деловање било антидржавно, историјски погубно,
социјално неправедно, аутогеноцидно; они су за себе рекли да су левичари и
крај!
Са друге стране, ти
исти ,,левичари'' на сва уста етикетирају оне који су им политички противници.
Називају их десничарима и каче им конзервативност, старомодност, фашизам,
шовинизам, нацизам, недемократичност, заосталост, политичку ограниченост итд.
Наравно да је то у супротности са истином, али контролисани медији једну лаж
сто пута представе као истину и крај!
Анкетари кажу да просечан српски гледалац испред телевизора
проведе пет до шест сати дневно! Не очекујете ваљда да ће он имати после тога
снаге и самосвести да донесе о било чему другачији суд од онога који му је
наметнула телевизија. Интелигенција таквог човека је замрзнута. У кога онда да
се надамо? Па у образоване, начитане, самосвесне академске грађане. Они су
друштвена интелигенција! Они треба да дају друштву импулсе за развој. Како кад
су и они заробљени у ораховој љусци свог друштвеног положаја? Замислите
универзитетског професора филозофије који се, при састављању теста, спустио на
ниво старлете која се представља као певачица и борац за људска права,
замислите интелектуалца првога реда који обавља послове дневнополитичке
пропаганде.
Интелигенција у
ширем смислу, као урођена компонента сваког човека, замрзнута је и треба јој
отрежњење. Интелигенција у ужем смислу, као скуп истакнутих научних, уметничких
и културних ауторитета уопште, учахурена је, делимично или потпуно
инструментализована и треба јој ослобођење.
Шта да ради Србија док се интелигенција не отрезни и не
ослободи? Да настави да окупља смеле и трезвене људе који ће речима и делима
слабити раље пропаганде и повезивати сународнике идејама добра, истине и
правде. Другог нам нема, зато на посао!
Данило Спасојевић
Нема коментара:
Постави коментар