МОЖЕ ЛИ ИЗ ЗАСАЂЕНОГ ПИКАВЦА НИЋИ РАЗГРАНАТА СВЕСТ

     

       И на маргинама скупштинског заседања, којем је циљ био конституисање градског парламента,  почетком јула ове године имао сам част да будем у друштву изабраних локалних корифеја. Градска кућа је одшкринула врата ново/старо-изабраним људима од речи и дела, онима који ће затегнути преко рамена груби конопац одговорности и колабиралу варош повући из јарка.

Да утврдимо на почетку: за напредак града и грађана потребно је да се представници грађана издигну изнад ниских личних страсти за материјалном коришћу и да се посвете решавању заједничких проблема, којих је много. Већ на првом кораку то се није десило, већина преговарача је у разговорима о градској власти на неприкосновено прво место стављала себе – лично и персонално. 

Госпођице, госпође и господо одборници, да бисте дужности обављали како треба неопходно је да се ослободите једне уске стазе стицања и да постанете личности са богатом и разгранатом свешћу о друштву коме припадате.   Дакле – потребни су нам политичари са разгранатом свешћу. 

Надали смо се да ће такви доћи на прву -  конститутивну седницу Скупштине Краљева. 

Истини за вољу, ово је била друга седница с истим циљем, пошто се прва завршила неславно, нећу посегнути за неком грубљом речју. Хронолошки опис тока мудровања и већања о врло простим стварима овде би само оптеретио текст, те ћу се зато држати две до три избочине тог равног касног преподнева и још равнијег раног поподнева.

Прва квргица је порасла на непрофесионалном (опет нећу употребити грубљу реч) ставу тек оформљене скупштинске већине, а у припремању за избор председника скупштине. Наиме, требало је изабрати петочлану комисију која ће пребројити листиће после тајног гласања и објавити оно што је унапред било готово свима познато. Када кажем ,,готово свима'', мислим да истакнем како је онима који су већину направили остао у ципелама покоји каменчић, тек толико да почне да жуља коалиционо поверење. Сви други су знали да ће кандидат за председника скупштине, по склопљеном договору, бити изабран.

Једно од основних начела парламентаризма подразумева да у пословима  верификације било које врсте треба да буду заступљене све заинтересоване стране, што ће рећи – и позиција, и лажна опозиција, и опозиција. 

Шта је онда натерало већинску опцију (СНС-СПС-УРС-ДСС-СДС) да за пет чланова комисије предложи искључиво своје представнике, одборнике пет странака предлагача? У чему је онда смисао гласања? Шта ће ту јавност и опозиција? 

Алергични смо на ,,нетранспарентност'' при бројању гласачких листића!  

Ми, одборници Двери, побунили смо се против таквог начина рада, позвали се на пословник и на здрав разум. Придружили су се  још неки. Најстарији одборник, на месту председавајућег, морао је да нас пошаље на (не)заслужену паузу. 

Ако бисмо хтели сликовиту паралелу с ,,модерним'' временом, онда бисмо петочлану заједницу могли упоредити са помало бахатим функционером који је после исцрпних преговора запалио цигарету за смирење живаца, али и као знак успешно завршеног посла. Десило се, међутим, да је посао малчице застао на самом почетку па је цигарета за кратко морала бити угашена. Први опушак тога дана. 

      Вративши се са петнаестоминутне паузе изабрали смо комисију, како је и ред, а онда је уследила још једна пауза. Народ овакве одморчиће назива пуш-паузама. Они то уистину јесу. На паузама се пуши претерано. 

У наредном сегменту полутајним гласањем биран је председник скупштине, и то након што је представник Двери једини јавно и аргументовано образложио да предложени кандидат из редова СПС-а није добро решење за поменуту функцију.  Погађате – уследила је пауза да би се пребројале ,,вјере и невјере''. Опет у ходнику шетња, цигарете, наштеловани осмеси, дим, башта, пепео...

Нека ми опрости велики имењак што наслов његовог дела провлачим кроз филозофију модерне политике, али сликом ћу показати да сам био приморан да тако поступим. 

Да ли је то на првом кораку одборницима у локалној скупштини дозвољено да буду превише важни? Закон о забрани пушења у затвореном простору је обавезујући за јавна места, а зграда Општине то свакако јесте. Пепео се тресе редом, по читавом ходнику, дим прави фантазмагоричне облике, пепељаре (откуд ту кад је забрањено пушење?!) вршне, што би рекли наши стари... 

А на крају пикавци. Има их свуда. Они метафорични су на поменутим квржицама, о њима нека размишљају  грађани док гледају како их представљају они за које су гласали. 

Пикавци, у буквалном смислу, настањују општинске пепељаре, али и жардињере. Сигурно је неки корифеј (или пак корифејка – морамо пазити на родну равноправност) помислио да ће поред биљке нићи и нешто из опушка. Друго објашњење за ову фотографију немам. Имам само једно питање за све: Може ли из засађеног пикавца нићи разграната свест?

П. С. После неке у низу пуш-пауза изабран је и Преседник Скупштине, ако је то некоме, после свега, важно да зна. 

Данило Спасојевић