ТРИПТИХ ЗА ЕУЛОХИМА

                                                     

 

                                        СТРАШИЛОВО 

Красна су наша обзорја.

Усеклине и небеснице

укрштене у бескуполни храм,

боје грчке и ине

разливене по науму

 иконосањара

који никад не предвоји мора,

и никад не дирну у свице

развездане око пукотине

уста сред камењара,

који камен беше и сам

обретен на друму.

Дичан нам је забран.

Штедимо га коленима,

а ноктимо од брда брашно,

и напевамо тројство жира

пре него га похранимо

у нову реликвију,

у векну нам је сабран

зазор место мира,

да се убоги бранимо,

расташе нам на теменима

копље једно страшно

које ни храстови не могаху да прикрију.

Стасити смо и виђени.

И под дањим истоком;

и ноћу у стајаћем руху,

док понад шуштава грања

рашчитавамо знамења

којима нас небо опколи;

и кад осванемо постиђени

пред неумрлим оком

што из поре камена

капљу истисне, глуху

за смртничка оправдања,

насушнију од мора, светију од соли. 

А тај друм нам је коб.

Радост наша ломна;

прокоп кроз недра

ребрима оперважен;

химера урасла у табане;

жила муклог непокојства;

најрођенији нам род;

Сфинга туцевековна,

и несита, и штедра;

пут за силом одабране,

никада вољен колико гажен,

 у име јединства и тројства.

И гледасмо кавалкаде

утопљени оделима

од недопеченог каолина,

са очима изнад главе,

са рукама дуж кичме

копља уздрхталог,

резали косе, пуштали браде,

о свадбама и опелима

попевке вили над телима,

за трпезом крсне славе

одрицали анђела палог

и гостили њему сличне.

Док не наиђе страшни кијамет,

од страшног нам имена

и копља нашег страшнији,

црна слутња црних риза 

у  дан засопљен

што се у пожару разобличи, 

растави нас с копљем

те кроз никлу рупу из темена

покуља и одли се памет,

само оклопи дурашнији

осташе да труну овде иза

гроба, како и приличи.  

                                           ДАНАК У МЛЕКУ 

Дошепах, прашњави незнанац

с брдовите бестрагије,

не погодив пута лакшег

но што је овај ровити,

да целивам меки ланац

и огрнем добри влачег

и измолим букагије

е да бих с тобом могао прозборити.

Нећу ти нарицати

имена ни племена,

бројити срца колика ме пеку

ни гњила ребра

која збацих гредом;

нећу те дангубити

ситношћу себра

јер набрах успут

пошто је зрно времена

у овом твом веку,

под овим твојим небом.

Убоге нам стране

благопримише добошаре,

и букаче и шаптаче,

и ловце и трговце,

сташе мрквом да нас хране,

обучени у одежде скупе

чије заслепљују шаре,

те што за душу, што за новце,

што синове, што синовце,

тлем грабе, данак купе.

Сад је крв моја твоја крв

јер не само на мач,

не само силом,

дође ти на реч

наобдан шећерену,

не да цилику црв

да заволи драч,

креће га куд било,

макар у иноверу,

 да спозна млеч.

Сад кад твоји су,

чини што ти драго,

забашури им трбухом

и молитву и сису

која их је задојила

и на којој су проходали,

чоханим рухом

и свиленом маглом

замути им појила

и огади храпаву кору

која их је нинала

и коју су глодали.

И лако је с њима

док су живи,

јер жива душа много иште

и све чини да угоди себи,

ал' шта ћеш

кад им тело посиви,

кад их збрчкају боре

и изда их годиште,

куд ћеш то живо гробље,

зар залуд зрна  да ти зобље.

 

Милосрђа, милосрђа, херувиме!

Згрни на ове грешне руке

љуштуре њине спарушене,

што да трошиш урвине,

послужиће чему бољем,

ево грбавог мене,

натовари ми хроптаве звуке,

подупрећу их врбовим кољем

што донесох собом издалека,

за пута, за носила мека.                                            

Па ако Бог да да кренем кроз море.

       НЕУСЛИШЕНИ

Спаси Еулохиме уздигни Еулохиме

Осамнаестог дана од дана када иселимо океане

уснићемо море које извире у себи и нестаје

пливачи ће се давити у симетричним групама у простору који се прогутао

последњи језиконосац престаће да броји посумњав у привид

којим је дисао и бројеви којих никад није било ослободиће се

уста која их живе

кожа тајни пренетих по ноћи поседује противправну могућност али се она

не говори ни по коју цену

у размерама памћења оних који одлазе и немости руку

што се добровољно везују у машне замислиће тајну спокоја

пливачи дављеници у симетричним групама у простору који се прогутао

Погледај Еулохиме обећај Еулохиме 

И сукно смо продали и име смо продали и зубе смо продали

није остало ни ћ на презимену ни с на рамену ни с под сисом

ни кад смо били прави и у снази нисмо те исправљали

а сад те ево поврх свега испод свих за мање од ништа молимо

не ради себе ни ради својих него ради твога чувења

јер те у молитвама не испуштамо са усана својих

ни у правдањима и у зарицањима са дланова својих

у нади да ти се ближимо јер из пета  се теби упињемо

у вери да ти се умиљавамо и да ћемо те додирнути

у љубави да ти се предамо на крају изнемоглости

Оћути Еулохиме не распрши Еулохиме

Пену на којој треперимо да је не бисмо промочили

вино о којем слушамо да га не бисмо видели

лежаљку којој оштримо кострет упорним подвижништвом

не мрзимо мрак ни зидове не поткопавамо

свикли на немам и нисам неми за нећу и немој

од дангастих признања и бескомпромисног кајања

уздижемо вавилонску кулу  као самопрекорну задужбину

да још једном

овога пута ради примера и узора свим историјама

прославимо ново рухо атинско и прободемо небо

Разумемо Еулохиме научили смо  Еулохиме

Ни свака смрт није иста као што није ни живот

и никад видљиво није било једино

нити се истина подавала ситнима

корачници уз планину навиде само напор удова

а тек онај који удахне видик са врха

уме да изрекне сврху издахнулих сапутника

толико о планини а замисли тек море

које се по обећању милосрђа раздвоји

да кроз њега поведеш упарене групе

да из њега изведеш хроптаве звуке

као што си чуо да је некад неки

по имену Извађен из воде

родио народ  у којем је рођен

Услиши Еулохиме не ожежи Еулохиме

Дај да се звездамо у круг и да круг од звезда носимо на челу

наћи ћемо хиљаду доказа о невидљивом срцу испод звериње коже

ако се за твога живота не деси миропомазање

ни вечност нам не значи много јер вечности нема

вечан је само наш пут који се не завршава никад и нигде

и који зато и не престаје и не крати се и не шири се

него је непрестано тачно пола речи узак и преко вида дугачак

па ако ништа узми нас бар за чистину на којој одмараш мисли

и не брини се за вилина кола и кочоперне траве

отребићемо кудрава поља умолићемо але и вране да покљуцају

трошице векова кад се склопе црвени дланови мора

Под заклетвом еулогије ражаловали смо еумениде

Урањамо у еупнеју еуколија је на прагу

Еусебни по рођењу а еуфрадији невични и еуфијизму далеки 

Еуфонична слова челима клешемо колевку еутимије наше

Спознаће небо шта је еутонија еухаристије

Кад се уз помоћ добре Еудемоније под тремом

Tвоје еутихије Еулохиме нађемо

Преподобна Еуномијо пошто окајасмо еурос

Еупатични до звезда посведочени еуритопи

Еулогизме пребољевамо у ходу

Еуантној еукратији ходочастећи

Нака ти је слава и хвала у валове валова 

Данило Спасојевић