ЗАНЕМОЋАЛА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА У РАЉАМА ПРОПАГАНДЕ

        Да је Србија окупирана и зауздана, то знамо, барем ми који нисмо заробљени гледањем ,,Академије дебелих'', турских серија и информативног програма којим управљају плаћени војници медијског ратовања. 

У дану када је двоје Срба УБИЈЕНО на Косову и Метохији главне теме су куртини преговори и муртини разговори. У данима када 80 људи дневно остаје без посла труби се о Данима Скадарлије и београдском летњем туризму, анализира се ко је чекао у реду, а ко ушао преко реда да америчкој амбасадорки честита национални празник. У години у којој се навршава један век од почетка балканских ратова - од власти оболели амерички потрчко, не стидећи се својих седих власи, одлази на ,,самит'' како би пружио руку убици српске нејачи, трговцу људским органима, озлоглашеном терористи.   

Када све ово прочита или одгледа просечни српски реципијент, пожељно је да то доживи као ,,нову реалност на терену'', не дешава се никакво таласање у његовој обамрлој свести и ликвидираној савести. Ако, пак, за тренутак и покуша да сабере два и два, неће успети – јер ће га одмах избомбардовати рекламе о повољним кеш кредитима, о попусту у хрватским трговинским ланцима или о турским летовалиштима која су достижни рај на земљи,  као што је џенет на небу.  

Онда човек, бежећи од политике и немилосрдне пропаганде, пожели да прочита нешто иоле нормално и прошета се до области образовања. 

Да се не лажемо, просвета је у Србији на најнижем нивоу откад се мери ниво здравог разума. И то није све, тенденција даљег унижавања је неприкосновена. Показали су то тестови за полагање ,,мале матуре'', показала је то болоњска надоградња високог школства, показују то афере и инциденти који ,,прослављају'' ученике и наставнике по жутој штампи.  

Али, требало би да постоји барем у програму и садржају образовања једна аутономна, стручна, неинструментализована оаза. Наука то не прижељкује, већ захтева. Како политички комесари у фотељама управитеља просветом одговарају на овај једноставан и суштински важан захтев? Тако што по налогу својих главних органа стручност, професионалност и право на научну аутономност гурају на маргине, а своје дневнопартијске идеологије и антиинтелектуалне ,,реформе'' намећу по опробаним рецептима. 

Дођосмо тако до пријемног испита на Филозофском факултету у Нишу. 

Филозофски факултет, макар због свог имена, треба да образује будуће носиоце важних занимања у друштвеној/социјалној сфери. Од Сократа, преко Платона и Аристотела, преко средњовековних и нововековних филозофа па до данашњих дана, од таквих се људи очекује да буду независни интелектуалци и страствени промишљаоци и трудбеници у борби за истину и правду. 

Шта дочекује на првом кораку младе људе који су одлучили да крену овим поштовања вредним путем? 

Дочекује их пријемни испит и тест опште информисаности. На Катедри за филозофију Филозофског факултета у Нишу тест опште информисаности у јуну 2012. године имао је 20 питања. Да почнемо од краја, то јест од 20. питања. У 20. питању од будућег бруцоша се тражи да одговори које библијске градове у наслову помиње нови хит Јелене Карлеуше! 

У нормалним приликама би се рецимо питало ко је написао роман ,,Дневник о Чарнојевићу'', или ко је режирао филм ,,Соларис'', или које године је подигнута Ајфелова кула и сл. Међутим, уместо знања и интелектуалне радозналости, тражи се конзумација кича најгоре врсте. Шта да очекујемо од других установа и институција када се на училишту са овако светлим именом потврђује тријумф тривијалности.

Секуларни свештеници који опстају деценијама мењајући само своја радна одела и качећи на ревер час значку са петокраком, час са шајкачом, час значку са звездицама Европске уније – не спавају ни ових дана, јер их је бесмртни вођа одавно научио да их ништа не сне изненадити. Не сме их изненадити ни група људи које нису успели да елиминишу са друштвене сцене, иако су за те потребе искористили неколицину својих ,,демократских'' метода. У садејству бескрупулозних медија, чиновничког апарата и страним новцем купљених политиканата и ,,експерата'' већ се дуже време прави једноумна творевина, у којој свако ко се дрзне да мисли и говори другачије од прописаног заслужује да осети оштрице неоинквизиције. 

Први пут откако је парламентаризма у Србији десило се да у парламенту нема ниједне националне опције. Националним опцијама су на изборима гласови покрадени и сада је западним пријатељима свеједно ко ће саставити владу. Али постоји велико али! Двери су овога пута некако оборене испод цензуса, али следећег пута им се не сме доволити да буду ни близу цензуса. У ствари, најбоље би било просто их забранити. 

Забрана политичких неистомишљеника тешко се уклапа у слику ,,демократије и права на различитост''. Зато треба кренути широким захватом и уједати изокола и на прескоке, створити медијску слику о нетрпељивости, клерофашизму, о опасности коју Двери значе за грађанско друштво и цивилизовани поредак. Старамајке са Сорошевог буџета имају прилику да поучавају у ударним телевизијским терминима, Чанак и Шутановац упозоравају преко штампе, српско правосуђе се гуши у стручној реформисаности.

Питате се какве везе сад све ово има са нашим образовањем и нашом просветом.  Е па нажалост, на велику жалост, има! Вратимо се на поменути тест опште информисаности који је дочекао младе људе на Катедри за филозофију Филозофског факултета у Нишу.

Да не би неко помислио да сам мало претерао, шесто питање са теста преносим у целости. 

6. Недавно забрањена десничарска организација зове се:

А) Двери

Б) Образ

В) 1389.

У својој књизи ,,Дух самопорицања'' професор Мило Ломпар је описао методе титоистичког апарата, који невешто преобучен у проевропску униформу делује без престанка. Човека разлике треба прећутати, оспорити га тако као појаву, онемогућити му да постоји или, друкчије речено, натерати га да не постоји. 

То су пре недавно одржаних избора покушали да учине са Дверима, преко диригованих анкета и намештених агенцијских анализа. Показало се, међутим, да је скоро 200.000 људи у Србији остало нескувано, необухваћено лонцем и поклопцем. Рођена је критична маса, после доста година. 

Сада пропагандни службеници средњег ранга имају задатак да поправе делимични неуспех. Не либе се да се послуже и универзитетом. Шта се овим хтело постићи. 

Прво, хтели су да дискредитују Двери доводећи их у везу са појмом ,,забрањене организације'' (што треба да створи асоцијације о нечему непожељном, опасном, анархичном). Друго, хтели су да оспоре диференцираност Двери као легитимног политичког покрета који је учествовао на изборима од организација које имају другачије циљеве и начине деловања. Треће, користећи појам ,,десничарска'' покушавају да у свести ,,пожељне масе'' (пожељне јер је производ њихове пропаганде) активирају одбојност према појмовима ,,десно'' и ,,десничарско''. Ево и зашто. 

Већ дуги низ година српском народу се намеће једна вештачка подела – на лево и десно. Таква подела у политици превазиђена је и напуштена у већини савремених вишепартијских система. У Србији се она потеже с времена на време и то увек по истом принципу и за исту потребу. Наиме, лево се представља као модерно, напредно, наднационално, европско, социјално праведно, мирољубиво итд. Довољно је, дакле, рећи да си лево оријентисан и да постанеш друштвено прихватљив и узоран. То су нам у пракси показали декларисани левичари: СПС, ЈУЛ, ДС, ЛДП и други. Као да уопште није важно што је њихово деловање било антидржавно, историјски погубно, социјално неправедно, аутогеноцидно; они су за себе рекли да су левичари и крај!

Са друге стране, ти исти ,,левичари'' на сва уста етикетирају оне који су им политички противници. Називају их десничарима и каче им конзервативност, старомодност, фашизам, шовинизам, нацизам, недемократичност, заосталост, политичку ограниченост итд. Наравно да је то у супротности са истином, али контролисани медији једну лаж сто пута представе као истину и крај!

Анкетари кажу да просечан српски гледалац испред телевизора проведе пет до шест сати дневно! Не очекујете ваљда да ће он имати после тога снаге и самосвести да донесе о било чему другачији суд од онога који му је наметнула телевизија. Интелигенција таквог човека је замрзнута. У кога онда да се надамо? Па у образоване, начитане, самосвесне академске грађане. Они су друштвена интелигенција! Они треба да дају друштву импулсе за развој. Како кад су и они заробљени у ораховој љусци свог друштвеног положаја? Замислите универзитетског професора филозофије који се, при састављању теста, спустио на ниво старлете која се представља као певачица и борац за људска права, замислите интелектуалца првога реда који обавља послове дневнополитичке пропаганде. 

       Интелигенција у ширем смислу, као урођена компонента сваког човека, замрзнута је и треба јој отрежњење. Интелигенција у ужем смислу, као скуп истакнутих научних, уметничких и културних ауторитета уопште, учахурена је, делимично или потпуно инструментализована и треба јој ослобођење.

Шта да ради Србија док се интелигенција не отрезни и не ослободи? Да настави да окупља смеле и трезвене људе који ће речима и делима слабити раље пропаганде и повезивати сународнике идејама добра, истине и правде. Другог нам нема, зато на посао! 

Данило Спасојевић 

МОЖЕ ЛИ ИЗ ЗАСАЂЕНОГ ПИКАВЦА НИЋИ РАЗГРАНАТА СВЕСТ

     

       И на маргинама скупштинског заседања, којем је циљ био конституисање градског парламента,  почетком јула ове године имао сам част да будем у друштву изабраних локалних корифеја. Градска кућа је одшкринула врата ново/старо-изабраним људима од речи и дела, онима који ће затегнути преко рамена груби конопац одговорности и колабиралу варош повући из јарка.

Да утврдимо на почетку: за напредак града и грађана потребно је да се представници грађана издигну изнад ниских личних страсти за материјалном коришћу и да се посвете решавању заједничких проблема, којих је много. Већ на првом кораку то се није десило, већина преговарача је у разговорима о градској власти на неприкосновено прво место стављала себе – лично и персонално. 

Госпођице, госпође и господо одборници, да бисте дужности обављали како треба неопходно је да се ослободите једне уске стазе стицања и да постанете личности са богатом и разгранатом свешћу о друштву коме припадате.   Дакле – потребни су нам политичари са разгранатом свешћу. 

Надали смо се да ће такви доћи на прву -  конститутивну седницу Скупштине Краљева. 

Истини за вољу, ово је била друга седница с истим циљем, пошто се прва завршила неславно, нећу посегнути за неком грубљом речју. Хронолошки опис тока мудровања и већања о врло простим стварима овде би само оптеретио текст, те ћу се зато држати две до три избочине тог равног касног преподнева и још равнијег раног поподнева.

Прва квргица је порасла на непрофесионалном (опет нећу употребити грубљу реч) ставу тек оформљене скупштинске већине, а у припремању за избор председника скупштине. Наиме, требало је изабрати петочлану комисију која ће пребројити листиће после тајног гласања и објавити оно што је унапред било готово свима познато. Када кажем ,,готово свима'', мислим да истакнем како је онима који су већину направили остао у ципелама покоји каменчић, тек толико да почне да жуља коалиционо поверење. Сви други су знали да ће кандидат за председника скупштине, по склопљеном договору, бити изабран.

Једно од основних начела парламентаризма подразумева да у пословима  верификације било које врсте треба да буду заступљене све заинтересоване стране, што ће рећи – и позиција, и лажна опозиција, и опозиција. 

Шта је онда натерало већинску опцију (СНС-СПС-УРС-ДСС-СДС) да за пет чланова комисије предложи искључиво своје представнике, одборнике пет странака предлагача? У чему је онда смисао гласања? Шта ће ту јавност и опозиција? 

Алергични смо на ,,нетранспарентност'' при бројању гласачких листића!  

Ми, одборници Двери, побунили смо се против таквог начина рада, позвали се на пословник и на здрав разум. Придружили су се  још неки. Најстарији одборник, на месту председавајућег, морао је да нас пошаље на (не)заслужену паузу. 

Ако бисмо хтели сликовиту паралелу с ,,модерним'' временом, онда бисмо петочлану заједницу могли упоредити са помало бахатим функционером који је после исцрпних преговора запалио цигарету за смирење живаца, али и као знак успешно завршеног посла. Десило се, међутим, да је посао малчице застао на самом почетку па је цигарета за кратко морала бити угашена. Први опушак тога дана. 

      Вративши се са петнаестоминутне паузе изабрали смо комисију, како је и ред, а онда је уследила још једна пауза. Народ овакве одморчиће назива пуш-паузама. Они то уистину јесу. На паузама се пуши претерано. 

У наредном сегменту полутајним гласањем биран је председник скупштине, и то након што је представник Двери једини јавно и аргументовано образложио да предложени кандидат из редова СПС-а није добро решење за поменуту функцију.  Погађате – уследила је пауза да би се пребројале ,,вјере и невјере''. Опет у ходнику шетња, цигарете, наштеловани осмеси, дим, башта, пепео...

Нека ми опрости велики имењак што наслов његовог дела провлачим кроз филозофију модерне политике, али сликом ћу показати да сам био приморан да тако поступим. 

Да ли је то на првом кораку одборницима у локалној скупштини дозвољено да буду превише важни? Закон о забрани пушења у затвореном простору је обавезујући за јавна места, а зграда Општине то свакако јесте. Пепео се тресе редом, по читавом ходнику, дим прави фантазмагоричне облике, пепељаре (откуд ту кад је забрањено пушење?!) вршне, што би рекли наши стари... 

А на крају пикавци. Има их свуда. Они метафорични су на поменутим квржицама, о њима нека размишљају  грађани док гледају како их представљају они за које су гласали. 

Пикавци, у буквалном смислу, настањују општинске пепељаре, али и жардињере. Сигурно је неки корифеј (или пак корифејка – морамо пазити на родну равноправност) помислио да ће поред биљке нићи и нешто из опушка. Друго објашњење за ову фотографију немам. Имам само једно питање за све: Може ли из засађеног пикавца нићи разграната свест?

П. С. После неке у низу пуш-пауза изабран је и Преседник Скупштине, ако је то некоме, после свега, важно да зна. 

Данило Спасојевић 

ТРИПТИХ ЗА ЕУЛОХИМА

                                                     

 

                                        СТРАШИЛОВО 

Красна су наша обзорја.

Усеклине и небеснице

укрштене у бескуполни храм,

боје грчке и ине

разливене по науму

 иконосањара

који никад не предвоји мора,

и никад не дирну у свице

развездане око пукотине

уста сред камењара,

који камен беше и сам

обретен на друму.

Дичан нам је забран.

Штедимо га коленима,

а ноктимо од брда брашно,

и напевамо тројство жира

пре него га похранимо

у нову реликвију,

у векну нам је сабран

зазор место мира,

да се убоги бранимо,

расташе нам на теменима

копље једно страшно

које ни храстови не могаху да прикрију.

Стасити смо и виђени.

И под дањим истоком;

и ноћу у стајаћем руху,

док понад шуштава грања

рашчитавамо знамења

којима нас небо опколи;

и кад осванемо постиђени

пред неумрлим оком

што из поре камена

капљу истисне, глуху

за смртничка оправдања,

насушнију од мора, светију од соли. 

А тај друм нам је коб.

Радост наша ломна;

прокоп кроз недра

ребрима оперважен;

химера урасла у табане;

жила муклог непокојства;

најрођенији нам род;

Сфинга туцевековна,

и несита, и штедра;

пут за силом одабране,

никада вољен колико гажен,

 у име јединства и тројства.

И гледасмо кавалкаде

утопљени оделима

од недопеченог каолина,

са очима изнад главе,

са рукама дуж кичме

копља уздрхталог,

резали косе, пуштали браде,

о свадбама и опелима

попевке вили над телима,

за трпезом крсне славе

одрицали анђела палог

и гостили њему сличне.

Док не наиђе страшни кијамет,

од страшног нам имена

и копља нашег страшнији,

црна слутња црних риза 

у  дан засопљен

што се у пожару разобличи, 

растави нас с копљем

те кроз никлу рупу из темена

покуља и одли се памет,

само оклопи дурашнији

осташе да труну овде иза

гроба, како и приличи.  

                                           ДАНАК У МЛЕКУ 

Дошепах, прашњави незнанац

с брдовите бестрагије,

не погодив пута лакшег

но што је овај ровити,

да целивам меки ланац

и огрнем добри влачег

и измолим букагије

е да бих с тобом могао прозборити.

Нећу ти нарицати

имена ни племена,

бројити срца колика ме пеку

ни гњила ребра

која збацих гредом;

нећу те дангубити

ситношћу себра

јер набрах успут

пошто је зрно времена

у овом твом веку,

под овим твојим небом.

Убоге нам стране

благопримише добошаре,

и букаче и шаптаче,

и ловце и трговце,

сташе мрквом да нас хране,

обучени у одежде скупе

чије заслепљују шаре,

те што за душу, што за новце,

што синове, што синовце,

тлем грабе, данак купе.

Сад је крв моја твоја крв

јер не само на мач,

не само силом,

дође ти на реч

наобдан шећерену,

не да цилику црв

да заволи драч,

креће га куд било,

макар у иноверу,

 да спозна млеч.

Сад кад твоји су,

чини што ти драго,

забашури им трбухом

и молитву и сису

која их је задојила

и на којој су проходали,

чоханим рухом

и свиленом маглом

замути им појила

и огади храпаву кору

која их је нинала

и коју су глодали.

И лако је с њима

док су живи,

јер жива душа много иште

и све чини да угоди себи,

ал' шта ћеш

кад им тело посиви,

кад их збрчкају боре

и изда их годиште,

куд ћеш то живо гробље,

зар залуд зрна  да ти зобље.

 

Милосрђа, милосрђа, херувиме!

Згрни на ове грешне руке

љуштуре њине спарушене,

што да трошиш урвине,

послужиће чему бољем,

ево грбавог мене,

натовари ми хроптаве звуке,

подупрећу их врбовим кољем

што донесох собом издалека,

за пута, за носила мека.                                            

Па ако Бог да да кренем кроз море.

       НЕУСЛИШЕНИ

Спаси Еулохиме уздигни Еулохиме

Осамнаестог дана од дана када иселимо океане

уснићемо море које извире у себи и нестаје

пливачи ће се давити у симетричним групама у простору који се прогутао

последњи језиконосац престаће да броји посумњав у привид

којим је дисао и бројеви којих никад није било ослободиће се

уста која их живе

кожа тајни пренетих по ноћи поседује противправну могућност али се она

не говори ни по коју цену

у размерама памћења оних који одлазе и немости руку

што се добровољно везују у машне замислиће тајну спокоја

пливачи дављеници у симетричним групама у простору који се прогутао

Погледај Еулохиме обећај Еулохиме 

И сукно смо продали и име смо продали и зубе смо продали

није остало ни ћ на презимену ни с на рамену ни с под сисом

ни кад смо били прави и у снази нисмо те исправљали

а сад те ево поврх свега испод свих за мање од ништа молимо

не ради себе ни ради својих него ради твога чувења

јер те у молитвама не испуштамо са усана својих

ни у правдањима и у зарицањима са дланова својих

у нади да ти се ближимо јер из пета  се теби упињемо

у вери да ти се умиљавамо и да ћемо те додирнути

у љубави да ти се предамо на крају изнемоглости

Оћути Еулохиме не распрши Еулохиме

Пену на којој треперимо да је не бисмо промочили

вино о којем слушамо да га не бисмо видели

лежаљку којој оштримо кострет упорним подвижништвом

не мрзимо мрак ни зидове не поткопавамо

свикли на немам и нисам неми за нећу и немој

од дангастих признања и бескомпромисног кајања

уздижемо вавилонску кулу  као самопрекорну задужбину

да још једном

овога пута ради примера и узора свим историјама

прославимо ново рухо атинско и прободемо небо

Разумемо Еулохиме научили смо  Еулохиме

Ни свака смрт није иста као што није ни живот

и никад видљиво није било једино

нити се истина подавала ситнима

корачници уз планину навиде само напор удова

а тек онај који удахне видик са врха

уме да изрекне сврху издахнулих сапутника

толико о планини а замисли тек море

које се по обећању милосрђа раздвоји

да кроз њега поведеш упарене групе

да из њега изведеш хроптаве звуке

као што си чуо да је некад неки

по имену Извађен из воде

родио народ  у којем је рођен

Услиши Еулохиме не ожежи Еулохиме

Дај да се звездамо у круг и да круг од звезда носимо на челу

наћи ћемо хиљаду доказа о невидљивом срцу испод звериње коже

ако се за твога живота не деси миропомазање

ни вечност нам не значи много јер вечности нема

вечан је само наш пут који се не завршава никад и нигде

и који зато и не престаје и не крати се и не шири се

него је непрестано тачно пола речи узак и преко вида дугачак

па ако ништа узми нас бар за чистину на којој одмараш мисли

и не брини се за вилина кола и кочоперне траве

отребићемо кудрава поља умолићемо але и вране да покљуцају

трошице векова кад се склопе црвени дланови мора

Под заклетвом еулогије ражаловали смо еумениде

Урањамо у еупнеју еуколија је на прагу

Еусебни по рођењу а еуфрадији невични и еуфијизму далеки 

Еуфонична слова челима клешемо колевку еутимије наше

Спознаће небо шта је еутонија еухаристије

Кад се уз помоћ добре Еудемоније под тремом

Tвоје еутихије Еулохиме нађемо

Преподобна Еуномијо пошто окајасмо еурос

Еупатични до звезда посведочени еуритопи

Еулогизме пребољевамо у ходу

Еуантној еукратији ходочастећи

Нака ти је слава и хвала у валове валова 

Данило Спасојевић 

УПОЗНАЈТЕ НАС

Пођимо од себе. 

Краљевчани, суграђани, пријатељи, комшије, дозволите нам да нас упознате.

Ми нисмо бучни и неваспитани продавци магле, ми смо културни и цивилизовани саговорници.

Ми нисмо корумпирани и уцењени политиканти, ми смо млади и поштени људи који живе поред вас. 

Ми нисмо ловци на фотеље, ми смо одговорни и упорни борци за социјалну правду. 

Не стидимо се своје земље и свог народа, ми се поносимо Србијом и Србима. За нас Србија није власт коју су нам наметнули странци, за нас сте Србија ви који се не чујете и не видите у овом медијском мраку.  За нас је Србија све оно чиме смо се поносили вековима, сви свеци, краљеви, научници, песници, устаници, сељаци, сви који су нас својим поштењем, достојанством и вером сачували и одржали.

Никада се пре нисмо бавили политиком. Имамо своја занимања, породице, животне преокупације. Али ево натерани смо катастрофалним стањем у друштву да се огласимо, да устанемо и покушамо да спречимо даље пропадање.  

Не смемо да ћутимо. Немамо право да ништа не предузмемо. Морамо почети однекуд. 

Почнимо од породице, заштитимо и ојачајмо породицу, дајмо родитељима могућност да рађају и подижу децу. Породица је основа сваког друштва. Пре свих других задатака и циљева морамо зауставити одумирање овога народа, морамо створити економску сигурност  за заснивање и ширење породице, морамо подстицати наталитет. Двери су једини покрет у Србији који породицу ставља на прво место! По томе се разликујемо од свих других странака и покрета. 

Окупљамо пробране, истакнуте стручњаке из области економије, агрономије, предузетништва, медицине, културе... Стварамо широки национални фронт за оздрављење Србије, то је једини начин да Србија опстане! 

Имамо Нови народни договор, у којем су стручњаци  изнели јасан план развоја у наредном периоду. Тај договор је доступан јавности. Дођите у наше повереништво у Краљеву, у улици Цара Лазара број  21, и радо ћемо вас упознати са свим појединостима. Позовите нас да ми дођемо код вас и радо ћемо се одазвати.

Пријатељи, ми смо кренули, стајања нема! Не смемо нашој деци оставити дужничко ропство и изопачен систем. Ваша помоћ нам је неопходна, без вас не можемо! Кажите за Двери свима које знате, не клоните духом, док год се боримо има наде и има спаса! Наша рука вам је пружена, наша врата су вам отворена. Уз Божју помоћ – за здраво Краљево, за здраву  Србију!

Данило Спасојевић 

Бошко Обрадовић позвао Краљевчане да подрже Двери

У канцеларији нашег повереништва у Краљеву 5. фебруара одржан је састанак повереништава Двери са територије Рашког округа.
Због временских услова пријатељи из Рашке и Новог Пазара нису могли да допутују, тако да су састанку присуствовали дверјани из Краљева, Врњачке Бање и Лепосавића.
Као представник УО Двери, скуп је својим доласком почаствовао Бошко Обрадовић.
У врло садржајном разговору анализирали смо све теме важне за живот у Србији, а самим тим важне и за наш покрет.
Двери ће наставити да буде свест народа, да се боре за очување виталних националних  интереса и за ослобођење на више нивоа поробљене Србије.
Прва следећа прилика за окупљање и представљање Новог народног договора биће велики скуп у Дому синдиката у Београду 11. фебруара ове године.
Повереништво Двери у Краљеву обезбедило је организован аутобуски превоз до Београда и назад. Овом приликом позивамо све заинтересоване да нам се јаве како бисмо се благовремено договорили о појединостима. 

ВАЖНО ЈЕ ДА ИМАШ ОДАКЛЕ ДА ПОЧНЕШ

   Двадесет први век је већ савладао почетничку трему и стекао рутину. Време велике будућности које је најављено на рођењу овога века остварује се пред нашим очима. Неко би рекао и иза наших очију. Очекивало се много, пристајало се и на било колико, остало је ништа.
   Неко би рекао и да смо добро прошли колико смо започели. Једно је сигурно, крчмару не пада на памет да подвуче црту, бар док не прода још земљиште на коме је кафана, и чесму у дворишту, и сваку помисао да се може опстати.
 
   Шта је страшно у земљи Србији? То што застрашивањем, најавом катаклизме ако не буде на власти, једна клика држи народ под анестезијом и у покорности. Једна група интересно повезаних овисника од власти распарчава и распродаје све што може само да би остала на положају. Како то раде? Одакле им моћ и знање да се одрже на положају упркос катастрофалним последицама које производе? Отуда што су их на власт довели страни центри моћи, они их на власти и одржавају, а ови им заузврат верно служе испуњавајући све захтеве и прохтеве доказаних непријатеља. Постоји реч компрадор, којом се означава онај ко зарад личне користи у служби странаца ради против свог народа.
 
   А шта ради српски народ? Грца. Издише. Болује као никад пре. Двадесет први век је мало храбрији и отворенији од двадесетог. У њему се више ништа и не крије. Све је претворено у велики ријалити шоу, чије епизоде носе имена: Милосрдни анђео, ,,Транспарентне'' приватизације, Невладине организације, Геј параде, Одсецање прстију и закуцавање ексера у руку, Колективна породична самоубиства, Сигурне куће, ,,Мостови за понос'', Вакцинација или смрт, Европска унија или смрт, Самоуништење звано дијалог, Аутономашење, Деградација националног, Продавање живих људи зарад мртвих обећања, Ћутање о злочинима над својим народом, Извињавање свима за свашта, Задуживања звана аранжмани, ММФ или смрт, Наметање изопачености за вредности, Промоција вулгарности, Уништавање образовања, Изругивање рођеног народа...
   
   Као да се српски народ повукао, предао, први пут у историји. Поред глади и немаштине, овај народ трпи и стаховиту медијску тортуру, које није ни свестан. А компрадори роваре, бучу, лажу без пардона, продају шарене лаже, свесно стварају пометњу како би могли и даље несметано да остварују своје интересе.


   И сам сам свим овим догађајима био понижен као Србин, увређен као човек, али немоћан да било шта урадим. Онда сам у метежу свакодневице сазнао за Двери. Знао сам за њих и раније, пре свега по трибинама организованим на ,,Машинцу'', али нисам знао да су кренули у политичку борбу за спас Србије.
   Као човек сам осетио олакшање и сатисфакцију сазнавши да постоји организовано патриотско деловање.  


   Поред идеје и програма, придобили су ме и људи који су стали у прве редове овога покрета. То су млади, образовани, часни, некомпромитовани, породични људи. Ту су професори, којима верујем и које изузетно поштујем још од студентских дана.
     
Двери су здрава мисао, реална могућност, застава под коју можемо поносно стати.  
     
     Важно је да имаш одакле да почнеш. Важно је да имаш с ким да се солидаришеш. Важно је да знаш за шта се бориш. Мисао о спасењу је искра од које све креће. Мисао о слободи је први корак ка слободи. Упознајмо што више људи са Дверима, разговарајмо, представљајмо, од човека до човека, од уста до уста. Људи у мојој околини сада знају за кога да гласају, неће насести на медијске трикове компрадора. Препознали су нас!  


   Нека нам је са срећом борба против безнађа, борба за достојанство, борба за живот! Са Дверима до победе!


   
      Данило Спасојевић, професор српског језика и књижевности