ЗАНЕМОЋАЛА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА У РАЉАМА ПРОПАГАНДЕ

        Да је Србија окупирана и зауздана, то знамо, барем ми који нисмо заробљени гледањем ,,Академије дебелих'', турских серија и информативног програма којим управљају плаћени војници медијског ратовања. 

У дану када је двоје Срба УБИЈЕНО на Косову и Метохији главне теме су куртини преговори и муртини разговори. У данима када 80 људи дневно остаје без посла труби се о Данима Скадарлије и београдском летњем туризму, анализира се ко је чекао у реду, а ко ушао преко реда да америчкој амбасадорки честита национални празник. У години у којој се навршава један век од почетка балканских ратова - од власти оболели амерички потрчко, не стидећи се својих седих власи, одлази на ,,самит'' како би пружио руку убици српске нејачи, трговцу људским органима, озлоглашеном терористи.   

Када све ово прочита или одгледа просечни српски реципијент, пожељно је да то доживи као ,,нову реалност на терену'', не дешава се никакво таласање у његовој обамрлој свести и ликвидираној савести. Ако, пак, за тренутак и покуша да сабере два и два, неће успети – јер ће га одмах избомбардовати рекламе о повољним кеш кредитима, о попусту у хрватским трговинским ланцима или о турским летовалиштима која су достижни рај на земљи,  као што је џенет на небу.  

Онда човек, бежећи од политике и немилосрдне пропаганде, пожели да прочита нешто иоле нормално и прошета се до области образовања. 

Да се не лажемо, просвета је у Србији на најнижем нивоу откад се мери ниво здравог разума. И то није све, тенденција даљег унижавања је неприкосновена. Показали су то тестови за полагање ,,мале матуре'', показала је то болоњска надоградња високог школства, показују то афере и инциденти који ,,прослављају'' ученике и наставнике по жутој штампи.  

Али, требало би да постоји барем у програму и садржају образовања једна аутономна, стручна, неинструментализована оаза. Наука то не прижељкује, већ захтева. Како политички комесари у фотељама управитеља просветом одговарају на овај једноставан и суштински важан захтев? Тако што по налогу својих главних органа стручност, професионалност и право на научну аутономност гурају на маргине, а своје дневнопартијске идеологије и антиинтелектуалне ,,реформе'' намећу по опробаним рецептима. 

Дођосмо тако до пријемног испита на Филозофском факултету у Нишу. 

Филозофски факултет, макар због свог имена, треба да образује будуће носиоце важних занимања у друштвеној/социјалној сфери. Од Сократа, преко Платона и Аристотела, преко средњовековних и нововековних филозофа па до данашњих дана, од таквих се људи очекује да буду независни интелектуалци и страствени промишљаоци и трудбеници у борби за истину и правду. 

Шта дочекује на првом кораку младе људе који су одлучили да крену овим поштовања вредним путем? 

Дочекује их пријемни испит и тест опште информисаности. На Катедри за филозофију Филозофског факултета у Нишу тест опште информисаности у јуну 2012. године имао је 20 питања. Да почнемо од краја, то јест од 20. питања. У 20. питању од будућег бруцоша се тражи да одговори које библијске градове у наслову помиње нови хит Јелене Карлеуше! 

У нормалним приликама би се рецимо питало ко је написао роман ,,Дневник о Чарнојевићу'', или ко је режирао филм ,,Соларис'', или које године је подигнута Ајфелова кула и сл. Међутим, уместо знања и интелектуалне радозналости, тражи се конзумација кича најгоре врсте. Шта да очекујемо од других установа и институција када се на училишту са овако светлим именом потврђује тријумф тривијалности.

Секуларни свештеници који опстају деценијама мењајући само своја радна одела и качећи на ревер час значку са петокраком, час са шајкачом, час значку са звездицама Европске уније – не спавају ни ових дана, јер их је бесмртни вођа одавно научио да их ништа не сне изненадити. Не сме их изненадити ни група људи које нису успели да елиминишу са друштвене сцене, иако су за те потребе искористили неколицину својих ,,демократских'' метода. У садејству бескрупулозних медија, чиновничког апарата и страним новцем купљених политиканата и ,,експерата'' већ се дуже време прави једноумна творевина, у којој свако ко се дрзне да мисли и говори другачије од прописаног заслужује да осети оштрице неоинквизиције. 

Први пут откако је парламентаризма у Србији десило се да у парламенту нема ниједне националне опције. Националним опцијама су на изборима гласови покрадени и сада је западним пријатељима свеједно ко ће саставити владу. Али постоји велико али! Двери су овога пута некако оборене испод цензуса, али следећег пута им се не сме доволити да буду ни близу цензуса. У ствари, најбоље би било просто их забранити. 

Забрана политичких неистомишљеника тешко се уклапа у слику ,,демократије и права на различитост''. Зато треба кренути широким захватом и уједати изокола и на прескоке, створити медијску слику о нетрпељивости, клерофашизму, о опасности коју Двери значе за грађанско друштво и цивилизовани поредак. Старамајке са Сорошевог буџета имају прилику да поучавају у ударним телевизијским терминима, Чанак и Шутановац упозоравају преко штампе, српско правосуђе се гуши у стручној реформисаности.

Питате се какве везе сад све ово има са нашим образовањем и нашом просветом.  Е па нажалост, на велику жалост, има! Вратимо се на поменути тест опште информисаности који је дочекао младе људе на Катедри за филозофију Филозофског факултета у Нишу.

Да не би неко помислио да сам мало претерао, шесто питање са теста преносим у целости. 

6. Недавно забрањена десничарска организација зове се:

А) Двери

Б) Образ

В) 1389.

У својој књизи ,,Дух самопорицања'' професор Мило Ломпар је описао методе титоистичког апарата, који невешто преобучен у проевропску униформу делује без престанка. Човека разлике треба прећутати, оспорити га тако као појаву, онемогућити му да постоји или, друкчије речено, натерати га да не постоји. 

То су пре недавно одржаних избора покушали да учине са Дверима, преко диригованих анкета и намештених агенцијских анализа. Показало се, међутим, да је скоро 200.000 људи у Србији остало нескувано, необухваћено лонцем и поклопцем. Рођена је критична маса, после доста година. 

Сада пропагандни службеници средњег ранга имају задатак да поправе делимични неуспех. Не либе се да се послуже и универзитетом. Шта се овим хтело постићи. 

Прво, хтели су да дискредитују Двери доводећи их у везу са појмом ,,забрањене организације'' (што треба да створи асоцијације о нечему непожељном, опасном, анархичном). Друго, хтели су да оспоре диференцираност Двери као легитимног политичког покрета који је учествовао на изборима од организација које имају другачије циљеве и начине деловања. Треће, користећи појам ,,десничарска'' покушавају да у свести ,,пожељне масе'' (пожељне јер је производ њихове пропаганде) активирају одбојност према појмовима ,,десно'' и ,,десничарско''. Ево и зашто. 

Већ дуги низ година српском народу се намеће једна вештачка подела – на лево и десно. Таква подела у политици превазиђена је и напуштена у већини савремених вишепартијских система. У Србији се она потеже с времена на време и то увек по истом принципу и за исту потребу. Наиме, лево се представља као модерно, напредно, наднационално, европско, социјално праведно, мирољубиво итд. Довољно је, дакле, рећи да си лево оријентисан и да постанеш друштвено прихватљив и узоран. То су нам у пракси показали декларисани левичари: СПС, ЈУЛ, ДС, ЛДП и други. Као да уопште није важно што је њихово деловање било антидржавно, историјски погубно, социјално неправедно, аутогеноцидно; они су за себе рекли да су левичари и крај!

Са друге стране, ти исти ,,левичари'' на сва уста етикетирају оне који су им политички противници. Називају их десничарима и каче им конзервативност, старомодност, фашизам, шовинизам, нацизам, недемократичност, заосталост, политичку ограниченост итд. Наравно да је то у супротности са истином, али контролисани медији једну лаж сто пута представе као истину и крај!

Анкетари кажу да просечан српски гледалац испред телевизора проведе пет до шест сати дневно! Не очекујете ваљда да ће он имати после тога снаге и самосвести да донесе о било чему другачији суд од онога који му је наметнула телевизија. Интелигенција таквог човека је замрзнута. У кога онда да се надамо? Па у образоване, начитане, самосвесне академске грађане. Они су друштвена интелигенција! Они треба да дају друштву импулсе за развој. Како кад су и они заробљени у ораховој љусци свог друштвеног положаја? Замислите универзитетског професора филозофије који се, при састављању теста, спустио на ниво старлете која се представља као певачица и борац за људска права, замислите интелектуалца првога реда који обавља послове дневнополитичке пропаганде. 

       Интелигенција у ширем смислу, као урођена компонента сваког човека, замрзнута је и треба јој отрежњење. Интелигенција у ужем смислу, као скуп истакнутих научних, уметничких и културних ауторитета уопште, учахурена је, делимично или потпуно инструментализована и треба јој ослобођење.

Шта да ради Србија док се интелигенција не отрезни и не ослободи? Да настави да окупља смеле и трезвене људе који ће речима и делима слабити раље пропаганде и повезивати сународнике идејама добра, истине и правде. Другог нам нема, зато на посао! 

Данило Спасојевић 

МОЖЕ ЛИ ИЗ ЗАСАЂЕНОГ ПИКАВЦА НИЋИ РАЗГРАНАТА СВЕСТ

     

       И на маргинама скупштинског заседања, којем је циљ био конституисање градског парламента,  почетком јула ове године имао сам част да будем у друштву изабраних локалних корифеја. Градска кућа је одшкринула врата ново/старо-изабраним људима од речи и дела, онима који ће затегнути преко рамена груби конопац одговорности и колабиралу варош повући из јарка.

Да утврдимо на почетку: за напредак града и грађана потребно је да се представници грађана издигну изнад ниских личних страсти за материјалном коришћу и да се посвете решавању заједничких проблема, којих је много. Већ на првом кораку то се није десило, већина преговарача је у разговорима о градској власти на неприкосновено прво место стављала себе – лично и персонално. 

Госпођице, госпође и господо одборници, да бисте дужности обављали како треба неопходно је да се ослободите једне уске стазе стицања и да постанете личности са богатом и разгранатом свешћу о друштву коме припадате.   Дакле – потребни су нам политичари са разгранатом свешћу. 

Надали смо се да ће такви доћи на прву -  конститутивну седницу Скупштине Краљева. 

Истини за вољу, ово је била друга седница с истим циљем, пошто се прва завршила неславно, нећу посегнути за неком грубљом речју. Хронолошки опис тока мудровања и већања о врло простим стварима овде би само оптеретио текст, те ћу се зато држати две до три избочине тог равног касног преподнева и још равнијег раног поподнева.

Прва квргица је порасла на непрофесионалном (опет нећу употребити грубљу реч) ставу тек оформљене скупштинске већине, а у припремању за избор председника скупштине. Наиме, требало је изабрати петочлану комисију која ће пребројити листиће после тајног гласања и објавити оно што је унапред било готово свима познато. Када кажем ,,готово свима'', мислим да истакнем како је онима који су већину направили остао у ципелама покоји каменчић, тек толико да почне да жуља коалиционо поверење. Сви други су знали да ће кандидат за председника скупштине, по склопљеном договору, бити изабран.

Једно од основних начела парламентаризма подразумева да у пословима  верификације било које врсте треба да буду заступљене све заинтересоване стране, што ће рећи – и позиција, и лажна опозиција, и опозиција. 

Шта је онда натерало већинску опцију (СНС-СПС-УРС-ДСС-СДС) да за пет чланова комисије предложи искључиво своје представнике, одборнике пет странака предлагача? У чему је онда смисао гласања? Шта ће ту јавност и опозиција? 

Алергични смо на ,,нетранспарентност'' при бројању гласачких листића!  

Ми, одборници Двери, побунили смо се против таквог начина рада, позвали се на пословник и на здрав разум. Придружили су се  још неки. Најстарији одборник, на месту председавајућег, морао је да нас пошаље на (не)заслужену паузу. 

Ако бисмо хтели сликовиту паралелу с ,,модерним'' временом, онда бисмо петочлану заједницу могли упоредити са помало бахатим функционером који је после исцрпних преговора запалио цигарету за смирење живаца, али и као знак успешно завршеног посла. Десило се, међутим, да је посао малчице застао на самом почетку па је цигарета за кратко морала бити угашена. Први опушак тога дана. 

      Вративши се са петнаестоминутне паузе изабрали смо комисију, како је и ред, а онда је уследила још једна пауза. Народ овакве одморчиће назива пуш-паузама. Они то уистину јесу. На паузама се пуши претерано. 

У наредном сегменту полутајним гласањем биран је председник скупштине, и то након што је представник Двери једини јавно и аргументовано образложио да предложени кандидат из редова СПС-а није добро решење за поменуту функцију.  Погађате – уследила је пауза да би се пребројале ,,вјере и невјере''. Опет у ходнику шетња, цигарете, наштеловани осмеси, дим, башта, пепео...

Нека ми опрости велики имењак што наслов његовог дела провлачим кроз филозофију модерне политике, али сликом ћу показати да сам био приморан да тако поступим. 

Да ли је то на првом кораку одборницима у локалној скупштини дозвољено да буду превише важни? Закон о забрани пушења у затвореном простору је обавезујући за јавна места, а зграда Општине то свакако јесте. Пепео се тресе редом, по читавом ходнику, дим прави фантазмагоричне облике, пепељаре (откуд ту кад је забрањено пушење?!) вршне, што би рекли наши стари... 

А на крају пикавци. Има их свуда. Они метафорични су на поменутим квржицама, о њима нека размишљају  грађани док гледају како их представљају они за које су гласали. 

Пикавци, у буквалном смислу, настањују општинске пепељаре, али и жардињере. Сигурно је неки корифеј (или пак корифејка – морамо пазити на родну равноправност) помислио да ће поред биљке нићи и нешто из опушка. Друго објашњење за ову фотографију немам. Имам само једно питање за све: Може ли из засађеног пикавца нићи разграната свест?

П. С. После неке у низу пуш-пауза изабран је и Преседник Скупштине, ако је то некоме, после свега, важно да зна. 

Данило Спасојевић